Dve gitare, violina, malo vina, malo dobrog raspoloženja i Sveti Ilija Gromovnik

0
925

Bio sam malo lenj u poslednje vreme, nisam se bas nešto pretrgao od pisanija. Nije da nisam dolazio ovde, ali, jednostavno, samo sam čitao. Nit’ sam pisao, nit’ sam komentarisao, naišao mi takav neki  period, valjda nisam ništa pametno imao ni da kažem, ili su sve što sam hteo da kažem drugi već rekli … pre mene …

Ima otprilike dosta vremena otkako sam dao otkaz u firmi. Dobar deo neiskorišćenog odmora sam konačno (posle mnogo prekovremenog rada, što za praznike, što svakodnevno) iskoristio (nadam se pametno), ali već desetak dana radim ponovo.

Ne, nisu me prevarili da se vratim kao prošle godine. Malo je bilo gužve u firmi, malo je staroj koleginici potrebna zamena (majka joj je na samrti, na žalost), pa me zamolili da na kratko prekinem taj odmor pre odlaska … Pristao sam, naravno, i pored svih gluposti koje prave. Ipak smo kroz ovih nekoliko godina koje sam proveo u firmi prošli kroz dosta toga zajedno, bilo je i lepih i ružnih, i komičnih i tragikomičnih scena …

Večeras, jedna takodje lepa stvar … za vlasnike firme u kojoj radim (još uvek, ali ne zadugo, ostalo je još 20-ak dana odmora). Baš u trenucima kada je ceo sistem počeo da se raspada, kada su staklene noge počele da pucaju pod teretom silnih firmi koje su pokupovali tokom ovih nekoliko godina privatizacije, pod teretom dugova istih tih firmi, jedan telefonski poziv promenio je sve. Sklopljen je dogovor o potpisivanju partnerskog ugovora sa jednom od najvećih kompanija u ovom delu Evrope, a sasvim sigurno najvećom kod nas. Naravno, sve je to moralo biti dobro zaliveno kvalitetnim vinom, šta se tu može, tako je to u poslovnom svetu 🙂 … I tako završismo u popodne, veče, a bogami i deo noći u restoranu, uz dve gitare i violinu (slučajno su isti momci svirali na mom venčanju), više vina i rapoloženja nego što to naslov kaže, i naravno, opet neizbežne koleginice, vesele kao i obično, na stolovima, stolicama, a bogami jedna koja je malo preterala sa pićem i ispod stola. Neki od vas su me na vreme upozorili da ne pravim “nestašluke“, i poslušao sam ih. Ne znam sada da li ću njihovim očima izgledati kao heroj ili budala, ali nema veze …

I ko zna do kada bi sve to potrajalo, da se nije pojavila gazdarica. “Au, evo ide Sveti Ilija Gromovnik, nadrljao sam.” – bile su gazdine reči kad je na vratima restorana ugledao svoju ženu. Nije prošlo puno vremena i fešti je bio kraj. Na izlazu iz restorana, gazda nam,uz ogroman osmeh, prošapta: “Ne brinite, sutra nastavljamo gde smo stali!”

Ko zna, možda će mi biti i žao kada ih konačno napustim.

Aj’, laku noć, lepo mi spavajte. Odoh na infostud da tražim posao.