Prvi svetski rat
Prvo značajnije razaranje Smederevskom gradu je doneo Prvi svetski rat. Nalazeći se na važnom strategijskom mestu prilikom prodora na istok (Drang nach Osten) Austrijanaca i Nemaca preko Dunava 1914. i 1915. godine, smederevsko područje je pretrpelo teško razaranje. Austrijanci su u više navrata tukli tvrdjavu topovima najtežeg kalibra, od 420 mm, poznatim kao „Debele Berte“. Pa ipak, ta razaranja nisu bila nepopravljiva, a drevne zidine su još jednom pokazale svoju čvrstinu.

Drugi svetski rat
Najteže razaranje tvrdjavi je naneto za vreme Drugog svetskog rata. Samo dva meseca posle bombardovanja 6. aprila 1941. godine, grad je doživeo najveću katastrofu u svojoj dugoj i stradalnoj istoriji. Iz tvrdjave gde su Nemci skladištili municiju 5. juna 1941. godine kao u apokaliptičkoj viziji smrti, odjeknula je snažna eksplozija, koja je brzinom orkana zahvatila ceo grad i sva naselja desetak kilometara u prečniku. Drevne zidine ovoga puta nisu mogle da zaštite grad. železnička stanica prepuna ljudi i kompozicija voza u trenu su zbrisani a najveći deo gradjevina u širem području grada pretvoreno je u gomilu ruševina. U prostoru zahvaćenom eksplozijom poginulo je oko 2500 ljudi, a svaki drugi stanovnik je bio povredjen ili ranjen.

Ali kao da i to nije bilo dovoljno. Pred kraj rata 1944. godine, engleski bombarderi su u tri navrata dovršili njegovo rušenje.

Turska invazija
Već devet godina po zidanju grada, napao ga je sultan Murat II i zauzeo (1439. godine). Zatim ga je po sporazumu sa Madjarima, vratio Despotu Djurdju 1444. godine, no ne za dugo jer ga je već 1453. godine, a zatim i 1456. godine opsedao i tukao topovima Muratov naslednik Mehmed II. Te godine je umro i stari despot i posle toga Turci (1459. god.) osvajaju grad. Time nestaje i samostalne srednjevekovne srpske države, no Srbi uz Madjare nastavljaju dalju borbu iz Ugarske i napadaju grad (bezuspešno) još i 1476. i 1501. godine.

Od Turaka grad preuzimaju Austrijanci u poznatim ratovima u XVII i XVIII veku, kada su i Beograd i Smederevo povremeno bili zauzimani (1688, 1707. i najzad još i 1789. godine) i ponovo padali u turske ruke, bilo borbama bilo ugovorima o miru.

Prvi srpski ustanak
Novembra 1805. godine Karadjordje je oslobodio Smederevo i smederevski dizdar Muharem Guša predao je Karadjordju ključeve drevnog zdanja pod krošnjama stoletnog duda.

Smederevo je ponovo postalo važan politički i kulturni centar. Iz manastira Bogovanje Karadjordje je premestio najvišu narodnu ustanovu Sinod, koji je promenio ime u Praviteljstvujušči sovjet serbski. Prvi predsednik Sovjeta je bio umni prota Mateja Nenadović, a u Smederevu Mladen Milovanović. Sovjet je delovao u Smederevu do oslobodjenja Beograda 1807. godine. Jedna od prvih odluka ustaničke skupštine, održane u Smederevu bila je da se izdvoji 50 hiljada dukata za popravku Tvrdjave oštećene u borbi. Iz Smedereva se Karadjordje i Sovjet obraćaju crnogorskom vladiki Petru Petroviću Njegošu za pomoć i sklapanje bratskog saveza. Pomoć je tražena i od austrijskog cara Franje I i od Srba u Trstu i Zemunu. Iz ovog grada je potekla inicijativa Sovjeta da se povedu direktni pregovori sa Portom radi zaključenja mira, poznatog u istoriji kao Ickov mir. Smederevo je u to vreme posetio sremskokarlovački profesor bogoslovije Lukijan Mušicki, a septembra 1806. godine svoje sposobnosti stavlja na raspolaganje ustanicima prvi srpski prosvetitelj, jedan od najvećih umova srpske književnosti 18. veka, Dositej Obradović. Nesrećne 1813. godine, posle sloma Karadjordjevog ustanka, mnoge smederevske porodice su našle utočište preko Dunava.

Predaja gradova
Još snažniji teror i želja za slobodom izazvali su II srpski ustanak sa Milošem Obrenovićem na celu. Na vest o ustanku Turci su sve Smederevce zatvorili u Tvrdjavu kao taoce tri meseca, ali su stanovnici sela prišli ustanicima i nastavili borbu. Kada su se prilike normalizovale Smederevo je počelo da se razvija kao značajno trgovinsko mesto. Turska posada ostala je u Tvrdjavi sve do 1867. godine kada je sultan Abdul Azis konačno predao sve gradove knezu Mihailu Obrenoviću.

Dugo je, zatim, grad služio kao vojno slagalište i kasarna srpske vojske, dok najzad nije, posle prvog svetskog rata, 1918. godine potpuno napušten.

Izdavanjem Esfigmenske povelje despot Djuradj je na najbolji način nastavio vekovnu tradiciju duboke duhovne povezanosti srpskih srednjevekovnih vladarskih kuća sa pravoslavnom crkvom i Svetom Gorom, kojoj i Despotovina, iako je daleko odmaknuta na sever, na Dunav, pruža dostojnu materijalnu pomoć. Despot Djuradj je bogato obdario svetogorski manastir Esfigmen u vreme kada je u punom jeku bila gradnja njegovog velikog utvrdjenog prestonog grada Smedereva.

Povelja u prevodu Dimitrija E. Stefanovića:

„Po neizrečenom milosrdju i čovekoljublju vladara mog slatkog mi Isusa Hrista i po njegovoj svemilosnoj dobroti odabrao je smirenost moju i postavio me za naslednika roditelja mojih, za gospodara Srbima. Tako sam ja despot Djuradj milošću božjom u Hristu Bogu pravoverni i hristoljubivi gospodar Srba sa od Boga darovanom mi pobožnom i hristoljubivom gospodaricom despoticom gospodjom Jerinom. Gospodstvo mi piše da se da na znanje svima kako je gospodstvu našem došao iz časne i Svete Gore, iz časnog i carskog manastira Spasove obitelji Vaznesenja Gospodnjeg, koji se zove Svimen (Esfigmen), duhovnik jeromonah gospodin David, najčasniji medju sveštenoinocima, kojeg mi u Hristu volimo, i zamolio je gospodstvo naše da budemo ktitori višerečenog manastira. Mi pak milosrdjem pokrenuti i preporukom zapovesti vodjeni blagoizvoleli smo da udovoljimo njegovoj molbi i prihvatili smo da od danas budemo ktitori višerečenog manastira, da se zove manastirom gospodstva našeg. Radi toga je i priložilo gospodstvo naše za opskrbu manastirsku, neka se daje svake godine od novobrdske carine po pedeset litara srebra. Ovo da se daje svake godine i da se ne oduzme od višerečenog manastira dok je života gospodstva našeg.

Molimo i onoga koga će Bog izabrati da bude naslednik posle nas prestola našeg, bilo sina našeg, bilo nekog iz roda našeg, ili nekog drugog, da ovo naše zaveštanje ne bude narušeno, nego potvrdjeno. Ako se neko obuzet zavišću ili lakoumstvom usudi da naruši bilo šta od onog što smo gore zapisali, taj da je proklet od Gospoda Boga Svedržitelja i od Prečiste Bogomatere i od sile časnog i životvornog krsta, i od dvanaest svetih i svehvalnih i vrhovnih apostola, i od trista osamnaest svetih bogonosnih otaca u Nikeji, i od svih svetih koji su od početka sveta ugodnici Gospodnji. Zadatom rečju i zapovešću gospodstva našeg utvrdilo se i zapisalo se godine 6938. meseca septembra 11. u patrijaršiji u žiči.

Milošću Božjom gospodar Srba despot Djuradj .“

Djuradj Branković potiče iz ugledne velmožke srpske porodice Brankovića, čiji su preci uživali visoka dostojanstva na dvoru srpskih vladara loze Nemanjića, kraljeva Milutina i Stefana Dečanskog i careva Dušana i Uroša, upravljajući klasičnim južnim teritorijama srpske države i to oblastima Skoplja, Ohrida, Kosova, zaledja dubrovačkog i polimlja. Kao savladar despota Stefana, svog ujaka, Djuradj je upravljao Kosovom i Zetom.

Despot Djuradj kao čovek i kao državnik, duhovno je bio privržen pravoslavlju i ukupnoj vizantijskoj tradiciji. Bio je oženjen Grkinjom Jerinom, iz ugledne carske porodice Kantakuzina, ćerkom Teodora, gospodara Peloponeza. Zahvaljujući Esfigmenskoj povelji, danas možemo videti kako je prema živopisu izgledao despot i njegova porodica.

Kako ga izvori opisuju, despot je bio ~stasit i pun dostojanstvenog izgleda~ i ~dostojan poštovanja~. On je konačno ujedinio zemlje Brankovića i Lazarevića koje su bile ugrožene sa više strana. Ovaj mudri vladar poslednje srpske prestonice, na vatrometini Istoka i Zapada, kao poslednju odbranu, sazidao je na ušću Jezave u Dunav, tvrdjavu, koja će svojom monumentalnošću označiti sjaj i propast jedne blistave epohe srpske, nemanjićke državnosti. Kako je na Krstastoj kuli zapisao vredni neimar, Mali grad je podignut od 1428-1430. godine. U tom trouglu je smešten dvor, velika sala za prijeme, prostorije za Despota, njegovu porodicu, pratnji i stražu, pisarnica, kovnica novca i čuvena dvorska biblioteka.

Uvidevši da je Mali grad sa pet kula i zidovima, pretesan da zaštiti dvor, za desetak godina uspeo je da sazida i Veliki grad, na površini od oko 10,5 hektara zadržavši oblik nepravilnog trougla.

Na dvoru bogatog i obrazovanog despota Djurdja, živelo se raskošno, sjaj dvora privlačio je Dubrovčane, Grke, Madjare, Turke. Neki od njih, kao Toma i Djordje Kantakuzin, Jerinina braća, mitropolit Atanasije, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, grk Stefan Ratković, logotet, zauzimaju visoka mesta kao ~gospoda od Smedereva~, i uživaju Djurdjevo poverenje. Konstantin filozof, je u Smederevu napisao žitije Stefana Lazarevića, a kir Stefan Domestik prve note-neume po kojima se izvodila crkvena muzika. Smederevo je postalo centar u koji su se sjatili mnogi naši i od Turaka izbegli bugarski i grčki književnici, prepisivači i sastavljači originalnih dela srpske srednjovekovne književnosti. U Smederevu je postojala i kolonija dubrovačkih trgovaca.

Oštroumni diplomata despot Djuradj pokušao je da i rodbinskim vezama sačuva granice svoje države. Uz raskošne svadbe i bogat miraz, poslao je svoje kćeri Katarinu (Kantakuzinu) na dvor grofa Ulriha Celjskog, a Maru u Muratov harem u Jedrene. U znak još većeg prijateljstva sa Vizantijom, svog sina, naslednika Lazara, oženio je vizantijskom princezom Jelenom. Medjutim, ni udajom svojih kćeri, ni veštom diplomatijom, ni novcem, ni potpisivanjem pograničnog ugovora sa Venecijom, nije uspeo da stabilizuje Srbiju. Njegov zet sultan Murat II sa svojom vojskom je prodro u Srbiju i posle tromesečne opsade, više gladju nego borbom, prinudio očajnički branjeni grad na predaju 18. avgusta 1439. godine. Nesrećni vladar pet godina je lutao Evropom tražeći pomoć, ali je dobio samo prazna obećanja. Posle više pobeda hrišćanske vojske, Segedinskim mirom, despotu su vraćena 24 grada, medju kojima i Smederevo. Država je obnovljena, vraćeni su mu oslepljeni sinovi i ćerka, udovica Mara. Ali ovakvo stanje nije dugo potrajalo. Daroviti naslednik na turskom prestolu, Mehmed II Osvajač odmah je počeo obračun sa hrišćanskim državama. Posle dvomesečne opsade 1453. godine osvojio je bastion pravoslavnog hrišćanstva, Carigrad. Srbija je ponovo bila na udaru.

Dva puta je Smederevo odolevalo turskim napadima, ali stari despot je bio na izmaku snaga. Umro je 1456. godine u prilikama, koje su malo dobroga obećavale. Ostavio je Srbiju uklještenu izmedju ugarskih i turskih interesa, a njegovi potomci i naslednici otkrivaju svu tragiku u kojoj se našla porodica Branković i srpski narod. Ni kratkotrajna vladavina najmladjeg sina, despota Lazara, ni namesništvo na čelu sa Mihajlom Andjelovićem, ni slepi Stefan, a ponajmanje mladi bosanski kraljević Stefan Tomašević, čija je vladavina na srpskom prestolu trajala nepuna tri meseca, nisu bile kadre da sačuvaju srpsku državu. Borba za vlast u srpskoj prestonici davala je priliku ne samo Osmanlijama nego i ostalim susedima Despotovine da se bore za njene ostatke. U poslednjem ratnom pohodu kroz opustošenu Srbiju, bez ikakvih prepreka, sultan je sa velikom vojskom stigao pred zidine Smedereva. Bez otpora, po drugi put konačno Turci su ušli u prestonicu despota Djurdja, tako da je 1459. godine padom Smedereva prestala da postoji ranije najmoćnija sila na Balkanu. Za Srbe je počelo viševekovno ropstvo.

Gradsko naselje Mons Aureus, na levoj obali potoka Seona, pružalo se na većem prostoru pored Dunava. Izvorni podaci o ovom naselju potiču iz III i IV veka. U Eutropiji se spominje gajenje vinove loze u okolini ovog naselja za vreme cara Proba (276–282), jednog od trojice rimskih careva, koje je Rimu podarila drevna Ilirija. Mons Aureus je označen kao civitas (naselje) udaljen 26 milja od Singidunuma (Beograda). Tabula Peutineriana, koja se datira u IV vek, potvrdjuje ovaj podatak, dok ga Itinerarium Antonianum locira na dve milje manje.

Izmedju ovog naselja i sledeće stanice Vinceje, nadjeni su tragovi rimskog graničnog utvrdjenja. Vincea (ćirilovački potok) je bila naseobina izmedju dva grada Mons Aureusa i Marguma (Dubravica).

Dalje niz vodu od Smedereva, nalazi se, na ušću Morave u Dunav, gradić Kulič čiji poligonalni temelji možda potiču još od kasno-antičkog utvrdjenja Marguma, ali koje je kao srpsko Moravište moglo igrati ulogu i u srednjem veku jer ima o tome pomena.

Tragovi, koje su mnogobrojne ljudske zajednice ostavile pored jedne od četiri, po Mojsiju „rajske reke“, Dunava, prostorno i vremenski bliže odredjuju kulturnu istoriju, dok se složena sudbonosna zbivanja u praistorijsko doba mogu samo naslućivati. Sigurno je da su se zajednice na ovom prostoru uvek nalazile u procepu izmedju dva potpuno različita, ali podjednako snažna sveta, što je i u kasnijim periodima odredjivalo njihovu dramatičnu istoriju.

Ovakvi natpisi su uopšte retki, a ovo je jedini primer u Jugoslaviji. Ima ih još u Vizantiji, a sa te strane uzet je možda i model za zidove i kule, što je razumljivo kada se zna da je radove vodio Vizantinac Kantakuzen, brat DJurdjeve žene Jerine.

Smederevski grad bio je (kada se izuzmu utvrdjene varoši) jedna od najvećih srednjevekovnih tvrdjava u Evropi (jedna strana njegove trougaone osnove iznosi oko 550 metara). Jezgro je predstavljao trougaoni tzv. Mali grad, u vrh Velikoga, opet trougaonoga grada. Ovaj veći deo sagradjen je odmah posle Maloga grada (koji je završen 1430. godine). Mali grad je imao 6 a veliki grad još 19 – ukupno 25 velikih četvrtastih kula. Mali grad je služio Despotu Djurdju kao utvrdjen zamak, od čije su jedine velike dvorane ostala do danas četiri dvodelna prozora na gradskome platnu, a prostranstvo Velikoga grada bilo je potrebno za smeštaj mnogobrojne posade, čiji je broj mogao iznositi i više hiljada ljudi, kao što je, po nekim podacima, i broj napadača iznosio više desetina hiljada.

Mada je XV vek već uveliko vreme vatrenoga oružja i mada to oružje Srbi, a naročito Turci, već uveliko upotrebljavaju – Smederevo grad je ipak koncipiran kao grad sagradjen za borbu i odbranu hladnim oružjem. Topovskih mesta nema, sem ako topovi nisu bili postavljeni samo na platformama visokih (i preko 15 m) kula – ali to su mogla biti samo manja orudja. Pošto su ga zauzeli, Turci su ga (1480. godine) pojačali u tome smislu, dodajući mu ispred sva tri ugla po jednu savremeniju nisku baterijsku kulu za odbranu.

Danas je ceo veliki kompleks u ruševinama, ali nema dugo vremena kad to nije tako bilo: za vreme prvog svetskog rata i prelaska Austrijanaca preko Dunava, stari grad je bio najteže bombardovan (čak i topovima od 42 cm) i teško oštećen. Zatim je u drugom svetskom ratu doživeo novo razaranje velikom eksplozijom municije koja je tu bila smeštena. I najzad su, pred kraj toga rata dovršili njegovo rušenje engleski bombarderi iz vazduha. Tako je Smederevski grad od najlepšeg i najočuvanijeg srednjevekovnog grada, ostao do današnjih dana kao jedan od najruiniranijih, čije čak neke, od eksplozija nakrivljene kule, predstavljaju životnu opasnost za prolaznike. Ceo taj arhitektonski kompleks zahtevao bi hitnu i obimnu zaštitu i konzervatorsku intervenciju jer, sem delimičnog pošumljavanja u improvizovani park i relativno neznatnih konzervatorskih radova, na njemu nije dosada ništa ozbiljnije uradjeno, a to je najimpozantniji stari spomenik ove vrste u Jugoslaviji.

(iz knjige Aleksandra Deroka, Srednjovekovni gradovi na Dunavu)

Poreklo naziva Smederevo i značenje ovog toponima još nisu pouzdano utvrdjeni. Mišljenja o tome su brojna a ovde ćemo izneti nekoliko najubedljivijih.

Jedna teorija kaže da je „s pogledom“ na nekadašnje šume u okolini naziv Smederevo postao od „smet“ i „drevo“. Takodje je moguće da je naziv potekao od imena neke ličnosti koja se mogla zvati Smender (srednjovekovno muško ime).

Italijanski istoričar Antonio Bonfini (1427-1503) u svom delu Rerum Hungaricarum deccades IV cum dimidia navodi da je Smederevo nastalo genezom izgovora imena sv. Andreja.

Stojan Novaković je pisao u svom poznatom delu „Ohridska arhiepiskopija u početku XI veka“: „Poznato je poodavno da je Smederevo pokvareno Eis Monte Aureo“. Rimska naseobina Mons Aureus zabeležena je i na Pojtingerovoj karti koja potiče iz IV veka.

Dr Leontije Pavlović je smatrao da poreklo ovog imena treba tražiti u slovenskim jezicima i navodi da je ovaj naziv nastao iz jednog vojnog izraza koji je napravljen od slovenske imeničke zamenice „vsje“ i grčkog izraza „medomai-medereo“, što bi trebalo da znači „brinuti se“ ili „čuvati“, odnosno „upravljati“.

Takodje, dr Leontije Pavlović navodi i drugu pretpostavku, da je naziv mogao nastati od osnove „smerd“ (smrad — u smislu blatišta koje je moralo postojati na ušću Jezave u Dunav), ali Smederevci ovu teoriju izbegavaju iz razumljivih razloga.

Više istoričara smatra da je ovaj naziv morao imati korene u iranskim, odnosno hazarskim toponimima. U prevodu sa iranskog „Semender“ znači „krajnja vrata“ — položaj kakav je geografski u hazariji imao grad Semender (S-m-n-d-r). Ovaj naziv je sastavljen od persijskih reči „Semen“ – kraj (ali i „suva zemlja“) i „der“ – vrata. Hazarski Semender se nalazio na jugozapadnoj obali Kaspijskog mora i bio je bedem odbrane od neprijatelja. Slično današnjem Smederevu, to je bio utvrdjeni grad sa baštama i vinogradima u okolini. Njega je razorio ruski knez Svjatoslav (913-914) a krajem X veka i čitavo hazarsko carstvo zauvek nestaje. Mnogi stanovnici Semendra, bežeći pred najezdom osvajača, uputili su se u naše krajeve, nazivajući svoja nova naselja imenima ranijih staništa.