Kratak odlomak i najava romana „I na kraju sumrak“
Petar je u to vreme radio u svom rodnom gradu, i već neko vreme je lutao u potrazi za novom ljubavlju, nakon razlaza sa devojkom za koju je tada mislio da je ona možda “baš ta” prava. Upuštao se u par bezveznih vezica ali ništa od toga nije bilo obećavajuće.
Ivana i on su se poznavali sa posla. U stvari pre bi se moglo reći da je on nju znao, … a ona, … ona je njega možda primećivala… Uglavnom, ono što je sigurno, da je njega morala da zove ako ima bilo kakvog problema sa računarima ili aplikacijom. A imala ih je bogami …
Sticajem okolnosti, ona je iz drugog grada u kome je i radila, te se nisu vidjali baš često kao što su se telefonom čuli (uglavnom zbog kojekakvih problema sa silnom skalamerijom od računara). Dolazila je jednom nedeljno u centralu i to su otprilike bili svi njihovi kratkotrajni susreti. Petar je bio običan prosečan zaposleni koji se nije nikada isticao i eksponirao, a ona sušta suprotnost njegovoj pojavi. Ne, nije ona bila prepotentna ili uobražena, nije se ni trudila da se eksponira previše, ali jednostavno je takva da nije mogla proći nezapaženo nikada, tu mislim i na muškarce i na žene :-). Njena pojava ostavljala je bez daha, prekidala razgovore, zaustavljala saobraćaj, … Uzimajući u obzir sve to, Petru nikada nije padalo na pamet da započne bilo kakav neuobičajeni i neobavezni razgovor sa njom jer je smatrao da nema šta da traži tu, da nije na njenom nivou, a uostalom nije bila ni njegov tip. Nikada nije voleo plavuše, ali mu i pored svega nije bilo jasno zašto je ona ipak privukla njegovu pažnju. Jeste ona lepa, ali to nije dovoljno, bar kod Petra to nije bilo dovoljno da se za neku zainteresuje.
Bio je petak, veče za izlaske kako to neki vole. U gradu, tradicionalna godišnja manifestacija u trajanju od nekoliko dana. Gužva na svakom koraku i svakom kutku grada, a Petar i Ivana u nekom zajedničkom društvu na nekom bezveznom koncertu, verovatno ni jedan od njih dvoje i ne zna kako su uopšte i došli do toga. Nisu čak medjusobno nešto mnogo ni progovarali, ni dugo se zadržali tu a sutra se već pojavila informacija o tome da Petar ima novu devojku. Neka od koleginica, dežurnih tračara, koja Ivanu nije poznavala, je uveliko razglasila po firmi tu “veliku” novost.
I taj, sutrašnji dan je upravo bio dan kada je Ivana dolazila na redovni nedeljni sastanak u centralu firme. Sasvim slučajno, u prolazu, Petar joj dobaci “Samo da znaš da si od sinoć moja nova devojka”, nasmeja se i nastavi dalje. A onda ga je uhvatila panika, ni sam ne zna zašto je to rekao tada i šta ga je na to nateralo. Nije mogao ni da nasluti da će taj trenutak i upravo ta rečenica promeniti njihove živote… Ivana je ostala zbunjena i naizgled nezainteresovana za to što je Petar izjavio, ali ga je posle posla ipak pozvala da malo razjasni šta se to desilo … Od tog trenutka telefonski razgovori su postali neizostavni deo njihove svakodnevnice. Beskrajno dugi razgovori znali su da traju i do kasno u noć, a ni budjenje ranim jutrom više nije bilo isto kao pre, već su novi dan započinjali razgovorom. Pričali su o svemu i svačemu, delili radost i tugu, ali je sve to bilo obavijeno velom tajnosti za druge. Razlog za to je bio Ivanin brak,. Da, Ivana je udata i u tom braku ima dete. Ne, nije problem bilo dete, pa i Petar ga ima, ali za razliku od nje Petar je razveden.
Ubrzo je Petar napustio firmu i počeo da radi u drugom gradu. Telefonski razgovori sa Ivanom su nastavljeni istim intenzitetom kao i ranije, javile su se nove želje i nove potrebe, ali je prošlo nekoliko meseci do prvog ponovnog susreta, dugo ugovaranog, u drugom gradu, van domašaja radoznalih očiju.
Za oboje je to bilo prvo takvo iskustvo. Iako ništa nisu planirali, oboje su znali da će se nešto desiti. Spontano, tokom šetnje, Petar je Ivanu uhvatio za ruku, i privukao je sebi. Osetio je kako joj ruka drhti. Poljubio je njene usne koje su treperile. U stvari, cela je treperila, tresla se kao prut. I Petru su kolena klecala. Pokušala je da se sakrije iza svojih naočara, misleći da je niko neće videti baš kao što deca prekriju svoje oči šakom i misle da ih niko tada ne vidi. Ali nije se opirala, tako je želela taj poljubac i taj dodir njegove ruke. Petar nikada ranije nije osetio tako nešto, nikada mu nije srce tako zaigralo, niti su noge otkazivale. Shvatio je da je “ulovljen”, da je taj poljubac jedan od onih za ceo život a da je Ivana onaj komadić života koji mu je nedostajao svo vreme … Da je konačno, lutanju kraj, i da je konačno dohvatio svoju zvezdu, najsjaniju od svih na nebu celom …
*
*
*
A sada, izgleda da su snovi ipak srušeni, ostala je samo ljubav koja se nije gasila svih ovih godina bez obzira na povremene trzavice. Ljubav koja sigurno neće nestati tako lako, i jedno laku noć za kraj. Ovog puta bez poljubca …
