Službeni put

0
906

U poslednjih nekoliko godina (od mog dolaska u sadašnju firmu) jako često sam bio na službenom putu. Neki od tih odlazaka su bili kraći, neki duži, neki van drage nam naše domovine, ali uglavnom u našoj zemlji i to u onoj rupi od Trstenika.

Ovog puta trebalo je da odem na nekih nedelju dana baš u tu rupu, da povedem sa sobom malu princezu i da se nas dvoje zezamo u Vrnjačkoj Banji dok mi “domaćini” pripreme teren (razvlačenje kablova i sl.) za završne radove (postavljanje i konfigurisanje servera i mreže). Idealna prilika za mali predah i opuštanje. Tako je bar trebalo da bude.

Prekjuče se, samo jednim pozivom, taj mali isplanirani odmor pretvorio u jednonoćno-dnevni boravak u Trsteniku sa kolegom i omiljenim mi koleginicama (one su išle tamo nekim drugim povodom), mala princeza ostala bez odlaska u banju, a ja dobio još jedan službeni put, ovog puta u Budimpeštu, gde na žalost ne mogu da vodim malu princezu.

Nervozni, neraspoloženi, nevoljni za bilo kakav rad, spakovasmo se kolega i ja, pokupismo koleginice i zaputismo se put, nama “najdraže” rupe u zemlji, Trstenika. Sreća naša što je auto bio sa klimom, koja nas je malo ohladila, i čini mi se sprečila nas da se medjusobno ne poubijamo već na samom polasku.

Što smo bliže bili cilju, nervoza i neraspoloženje su polako bledeli (skoro kao Erazmo i blogeri), brzina kojom sam vozio bila je sve niža i sve je počelo da miriše na možda malo bolji provod od očekivanog. Koleginice se standardno kao i sve žene raskokodakale, a kolega i ja  se povremeno uključivali u njihove “ozbiljne” ženske razgovore. Svojim komentarima, i za njih neočekivanim, pogledima na svet i muško-ženske odnose, kolega i ja naterasmo ih da zaplaču od smeha. Tada je već bilo sigurno da će ovo putovanje potrajati duže no što je bilo planirano, da će se zezanje nastaviti duboko u noć, i da će posao možda ostati nedovršen, što nas uopšte nije zabrinjavalo.

Put do odredišta trajao je skoro čitavih pet i po sati (usput smo obišli nekoliko kafana) , iako je normalno da traje dva, do dva i po sata.

Druženje se, kao što sam i pretpostavio, nastavilo na terasi hotela, koja beše samo naša to veče, uz lubenice (nikad sladje) i dinje (kupljene od nekog čičice pored puta), uz svež vazduh i blagi povetarac koji je baš kao i klima u autu hladio naše glave, sada uzavrele iz drugih razloga.

Već se naziralo jutarnje sunce, prvi zraci osvestiše nas i podsetiše nas da smo mi ovde ustvari došli da radimo. Spakovasmo alat, opremu i računare, pa i koleginice (koje su došle drugim poslom) i do ponovnog zalaska sunca završismo planirani posao.

Povratak kući bio je mnogo brži od odlaska u onu rupu od grada, razumljivo, nismo imali snage nizašta. I bez obzira na umor, ovaj boravak ostaće mi u lepom sećanju, koleginice (bez kojih ništa ne bi smo uradili) u nekom novom svetlu i naravno uspešno obavljen posao. Skoro da sam poželeo da opet odem u tu “rupu” od grada.