SRPSKA „HIROŠIMA“ Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom

0
1193

Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine. Tog dana je eksplodiralo oko 400 vagona zaplenjene municije. Udarni talas kretao se 5000 metara u sekundi i imao je jačinu kao manja atomska bomba, zbog čega je Smederevo prozvano Hirošimom pre Hirošime. Kasnije je proračunato da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći.

Naredbom okupacionih vlasti, smederevska tvrđava je određena za deponovanje ostataka vojne sile Kraljevine Jugoslavije. Na stotine tona odbačenih sanduka municije, granata, baruta, eksploziva, buradi mazuta, benzina, nafte dovoženo je i odlagano u tvrđavi.

Četvrtak je oduvek bio pijačni dan u Smederevu, gradiću koji je tada brojao 11000 stanovnika. Poljoprivrednici su iz okolnih sela četvrtkom dolazili u grad i prodavali svoja dobra. Trgovalo se na tezgama i u radnjama i žurilo se da se potroše obezvređeni dinari stare Jugoslavije.

Tog kobnog četvrtka đacima smederevskih osnovnih i srednjih škola podeljena su svedočanstva, a uči­te­lji iz sre­za po­zva­ni su da pri­me pla­tu.

Sedamna­est glu­ma­ca Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta iz No­vog Sa­da go­sto­va­lo je u gra­du na Duna­vu, gde su i na­stra­da­li, a među njima je bio i sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića, sa trudnom suprugom.

Broj poginulih nikada nije tačno utvrđen. Prvu procenu dala je nemačka komanda u Beču, koja je navela da ih je bilo 4.000. Broj žrtava je, vremenom, kontinuirano smanjivan, ali to se odnosi na stanovništvo Smedereva i okoline, dok je broj stradalih Nemaca, kojih je toga trenutka u gradu bilo više hiljada jer su se spremali za odlazak u rat na Sovjetski Savez, takođe nepoznat.

Od 2.400 ku­ća, sa­mo 25 ni­je ošte­će­no, dok su ku­će u preč­ni­ku od de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od tvr­đa­ve po­ru­še­ne do temelja, po­da­ci su ta­da­šnje ko­mi­si­je za ob­no­vu Sme­de­re­va. Stra­vič­na eks­plo­zi­ja muni­ci­je ko­ja je u to vre­me la­ge­ro­va­na u drev­nom zda­nju Bran­ko­vi­ća na­pra­vi­la je na tom me­stu kra­ter preč­ni­ka pe­de­set i du­bi­ne oko de­vet me­ta­ra, a na grad se sru­či­lo najma­nje če­ti­ri hi­lja­de to­na ka­me­na iz zi­di­na tvr­đa­ve.

Prozorska stakla su se rasprsla i u naseljima na obodu Smedereva, podrhtavanje tla nalik zemljotresu osetilo se u Velikoj Plani, Beloj Crkvi, Vršcu i Beogradu. Najveća ravničarska tvrđava u Evropi je zadobila rane koje ni do danas nisu izlečene.

Petog juna 1941. godine u 14 sati železnička stanica je bila prepuna putnika, jer se tih godina u fabrikama i preduzećima radno vreme prve smene završavalo u dva popodne, a voz prema Velikoj Plani, koji je odvozio radnike u pomoravska sela, polazio je u 14:12 sati.

Između stanice i tvrđave nalazio se ringišpil koji je radio i zabavljao decu i omladinu. Na že­le­znič­koj sta­ni­ci, is­pred sa­me tvr­đa­ve, stajao je put­nič­ki vo­z 4714 za Ve­li­ku Pla­nu, ko­ji je po re­du vo­žnje tre­ba­lo da kre­ne dva minuta pre tra­ge­di­je. Kompozicija je imala najmanje dvadeset pet vagona sa više od 2000 putnika.

Zbog gužve i pre­ko­broj­nih put­ni­ka voz je ka­snio, ka­ko bi se pri­ka­či­la još jed­na lokomotiva. Na­ža­lost, svi ko­ji su se ti­ska­li da u žur­bi na­pu­ste Sme­de­re­vo, igrom sud­bi­ne, za­u­vek su osta­li u nje­mu. Samo je šesnaestoro ljudi pukim slučajem preživelo kataklizmu.

Računa se da je u Smederevu toga dana bilo pet hiljada ljudi koji su došli iz drugih mestā. Da je voz krenuo po redu vožnje, kako je to činio do tada, iako je bila okupacija, žrtava bi bilo daleko manje. Međutim, voz je kasnio dva minuta.

Zato se ovaj događaj svake godine na taj dan obeležava pi­skom lo­ko­mo­ti­ve na že­le­znič­koj sta­ni­ci, sirenama i lu­pa­njem cr­kve­nih zvo­na, sva­ke go­di­ne 5. juna tač­no u 14:14 sa­ti grad se na tre­nu­tak „pa­ra­li­še“ u znak se­ća­nja na žr­tve tra­ge­di­je.

Dan se­ća­nja na žr­tve eks­plo­zi­je naj­pre je na­zvan „Za­vet­ni dan“, po ide­ji ta­da­šnjeg kome­sa­ra za ob­no­vu gra­da Di­mi­tri­ja Ljo­ti­ća. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta pa sve do 1981. go­di­ne do­ga­đaj je no­sio na­ziv „5. jun“, a od ta­da do da­nas „Dan ne­za­bo­ra­va“.

Grad je nakon eksplozije zamro i bio toliko opustošen da se razmišljalo da bude napušten i podignut na nekom drugom mestu. Iako je drevna građevina despota Brankovića ublažila udar, nije uspela da ponovo spase Smederevo – centar grada bio je sravnjen sa zemljom.

Kasnije je proračunato da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći, snaga kojom raspolaže jedna atomska bomba.